La métamorphose de Kyr-Siméon

Ali pateras mu je iz dana u dan postajao sve nesnošljiviji, sve nebrižljiviji prema interesima Firme. I A počeo je i da mesečari. Hvatali su ga kako pri meni punog meseca četvoronoške đipa oko bunara kao ždrebac oko pojila i odvlačili u kuću, zbog komšuuka zapakovanog u pokrovce, dok se on neverovatno iskusno ritao, ržući, njišteći besomučno dionizijski poklič »Io Bakhe!« i škropeći dvorište bledom miomirisnom smolom obnovljene muževnosti. Tvrdio je da ga »Potogonos mitera ke pamitor Selini«, Praroditeljka i Sveroditeljka Majka Selena, ne samo podmlađuje već i u konja pretvara. Za sada, naravno, još ne u pravog, celogtek kentaurolikog, od pupka nadole - ali da će se, tokom narednih mesečevih mena, i njegova morfološka mena, njegov morfozis, bezuslovno kraju privesti, te da će, možda, već idućeg pazarnog dana tebanskim pijacama Firmu »Simeon & Sin« predvoditi kao pot-pun konj. Pri tome je ekskluzivno u vidu imao divljeg prakonja Ariona. Nijedan upotrebljiviji, jahaći ili tegleći, u obzir nije dolazio. I tu je, prema sudu Firme, u izboru konjske fele, unacinu konjstva, a ne u odbacivanju ljudskosti, ležao najštetniji sadržaj Carigrađaiiinovog ot-padništva. Da se opredelio za vučnu vrstu ili bar za sortu tesalskih brdskih konjića, sposobnih da prenose teret, ma koliko oku zaobilazna, prirodna veza sa hrematistikom simeonstvom, građanstvom i njegovim preduzimljivim duhom bila bi očuvana. Firmi u ekspanzija, doduše, bolje bi vajdio okretni, pametni, lukavi hrizomanični Cincarin nego njegova luda konjska forma, ali, ako bi ona bila tegleća, ili u ma kom drugom vidu korisna, našao bi se način da stari gospodin zaradi bar pojedenu zob i stajski krov nad grivom. Mogao bi se, recimo, upregnuti u domaći dolap. Privredivao bi nešto, a dvorišni zidovi sakrivali bi od Čaršije porodičnu bruku. Izbor Ariona onemogućivao je svako praktično rešenje. Izbor životinje lišene osećanja odgovornosti, dužnosti, obaveza, nagona za sticanjem i nasleđivanjem, bez smisla za POSED, PORODICU I PROŠLOST, bez poznavanja uzvišene hrematonomije o celishodnoj upotrebi novca, bez računa, mere i briga, osim gde će šta popasti ili pojebati, stavljao je Firmu i sina kao njenog opunomoćenik u beznadežan položaj bankrotera.

Pa ipak, Simeon Tebanski je stoički podnosio očevu nastranost. Više ga je izluđivala celomudrena argumentacija o prednostima konjskog nad ljudskim stanjem, danju, dok je starac koliko-toliko bio trezven, nego bestijalno, pastuvsko ponašanje noću, dok je začaran pod vlašću mesečine, zamišljao da orgija sa raspikućom Dionizonom i njegovom štetočinskom bandom. Pogotovu što se na njega motrilo otkako je na Veliki petak u ponoć, agonično nj isteći od prolećne požude, pokušao da suvišak svog pseudokonjskog semena deponuje među butine domne Dafine, udovice iz susedstva, u tom presvetom času zanete dubokim molitvenim klanjanjem. A zatim, Firma nije zbog očevog »konjskog projekta« u troškove uipadala, pa krvna lojalnost, jedna od najpoštovanijih obaveza među Cincarima, još nije dolazila u iskušenje da se sukobi s onom vrhovnom - obavezom prema profitu. Arion je, srećom, bio divlji konj, gospodar pustara i bespuća. Nerazmažen, neopterećen uksuznim prohtevima - Bože sačuvaj da je dvorski! - nije trpeo ni oglav ni sedlo, niti je u ispaši izbirljiv bio, a kržljave beotske trave beše svuda zabadava. Starčeve pripreme za »i pio telija morfi zois«, metamorfozis u »naj savršeniji oblik života«, nisu dakle, iziskivale nikakve izdatke. Da mu dlaka kad nikne bude sjajna, tucao je ii na suncu sušio mladu koprivu, pa je zatim mešao s dnevnim obrokom mekinja, što mu nisu branili, ali je zbog štednje porodica odlučno stala na put njegovoj želji da buduća kopita, još dok behu u zakržljavom stanju ljudskih stopala, neguje obloizima od račje sluzi, bele soli, vinskog sirćeta i kozjaka. Ostajala je jedino briga da se njegovo neposlovno stanje sakrije od varoši. U opasnosti je bio ugled radnje, a s njim i kredit. Ma koliko je Balkan od pamtiveka poluostrvo čuda, na kome je još moguće i ono što se na drenovom Zapadu ni u oneirodiniji, moriji pod dejstvom bunike, ne dešava, Trgovina je nekako iz te savršene slobode, iz te fantasiokratije, bila izuzeta. Njome je vladao režim nižeg razuma, po kome su dva i dva dukata redovno davala četiri (premda se i ovde, usled čestih odstupanja u meri zlata, zbivalo čudo da im zbir najzad ipak vredi samo dva). Ukratko, teško bi Njagoi igde u Tebama dobili kredit ako bi kreditor morao da računa s ozbiljnom mogućnošću da, prilikom posete Firmi radi naplate potraživanja, umesto dužnika Kir-Simeona, zategne jednu ragu koja bi odbila da udovolji obavezama svog ljudskog, građanskog i trgovačkog porekla. Stoga je sin preduzeo da se s ocem nagodi. Izlečiti ga od na-mere da postane posle Kentaura prvi kopitar u porodici nije bio kadar. Odvratiti jednog punokrvnog Simeona od zamišljene špekulacije mogla je, možda, samo smrt. A on još, čak ni u ime svemoćne Firme, nije bio spreman da na rođenu kost dig¬ne ruku i postane patroktonos. Ostajalo mu je da apeluje na očeve dublje interese, interese, u stvari, budućeg konja, ako takvi uopšte postoje tamo gde nema ni proizvodnog ni prometnog duha, te da na osnovu njih izmoli odlaganje preobražaja.

Jedne noći, nesnosnom larmom probuđen, zatekao je Carigrađanina kako baulja po tavanu, golim petama rijući pod. Zalelekao je: »Ti kanete? Šta to radite, pateras, za ime božje!«

»Ne smetaj, skilos!« prostenjao je starac za-duvano. »Zar ne vidiš i sam?«

»Vidim jedino da ćete iskrvariti!«

»Neću žaliti ako ga iskopam«, rekao je starac gruvajući besomučno po podu.

»Šta, za Bogorodicu?«

»Pigadi. Bunar, budalo.«

»U kući? I još na tavanu?«

»Arion, u kojeg se pretvaram, udarcem kopita otvarao je bunare gde god je hteo.«

»E to ćete, kirie, izviniti«, rekao je Tebanac pakosno. »Bunare je kopitom otvarao Pegaz, nije Arion.«

Carigrađanin je prestao s rovanjem. Motrio je na sina podozrivim očima čoveka okruženog hro-ničnom zaverom: »Jesi li siguran?«

»Sasvim.«

»I pod kletvom?«

»Amin!« potvrdio je Tebanac bez dvoumljenja. Očekivao je da će otac praskati što je oštećen u važnoj moći i već se spremao da mu zajedljivo objasni kako je i pravo da korisne sposobnosti budu dodeljene korisnom konju, Pegazu, koji će umeti da ih unovči, a ne ludiji i zamlati od konja kakav je Arion, kad mu ovaj hramljući priđe i prijateljski položi ruku na rame: »Evharisto, dete, hvala ti. Već sam se prepao da ne mogu otvoriti bunar jer nisam konj, a to je samo zato što se ne zovem Pegaz.«

Simeon Tebanac je odlučio da iskoristi priliku. Rekao je s omalovažavanjem: »Pa niste ni konj, ako mene pitate. Niti bi se reklo da u tom pravcu baš naročito napredujete.«

»Šta hoćeš time da kažeš?« pitao ga je Carigradanin uplašeno.

»Da se vi zasad jedva ponašate kao konj, ali da ste još sasvim daleko od sreće da to i budete. Da ste, u stvari, običan čovek sa izvesnim životinjskim navikama, i ništa više.«

»Gotovo si u pravu«, kazao je starac tužno.« Primetio sam da mi ni zob ne prija kao što bi trebalo.«

»Prija vam, međutim, da skačete na leđa ženskom komšiluku?« »Jako.«

»E pa, u tome i leži razlog traljavosti vašeg preobražaja. Vi, gospodine, imitirate isključivo lake, prijatne, površne, takorekuć luksuzne strane konjskog života. Za one grublje, teže, ni da čujete nećete. Ako biste, umesto bazanja po utrinama i jarcanja ispod nieseca, okretali naš dolap, kunem se da bi svaka sličnost između vas i čoveka iščezla za manje od dvesta sedamdeset dana, koliko joj je trebalo da se uspostavi.«

A ni Firmi ne bi bilo krivo«, primetio je starac zlurado.

Nije vredelo okolišiti. Ako je u ocu išta ljudskog ostalo, moralo je to biti iskustvo da se u cincarskom svetu ništa, najmanje upotrebljiva poslovna ideja, ne dobij a zabadava. Priznao je stoga izvestan račun Firme u tom »dolapskom projektu«, ali je podvukao da njegova bitna svrha leži u što bržem pretvaranju oca u konja.

Starac je strižući ušima razmišljao. Najzad je ljubazno profrktao: »Naum je u korenu dobar. Na žalost, na mene nije primenljiv. Ti si zaboravio da ja hoću da budem divlja, a ne pitoma životinja.« A zatim je filosofski prožvakao: »Čemu, inače, biti životinja?«

Nije se smelo odugovlačiti. Simeon Tebanski sačekuje da oveći oblak zakloni mesec, otrezni oca, kuva mu oštar čaj od sedativnih morejskih trava i, kad se ovaj ponovo smestio u svoj iznevereni romejski duh, pokreće divan o poslovnim izgledima Firme »Simeon & Sin« u godini 1508. Sa zadovoljstvom uočava da ga kroz zbrku cifara i artikala starac uspešno prati, da s novostima na tebanskom emborionu korak drži, da pastuvskim đipanjima ništa od urođenih spekulativnih moći nije istresao, i da mu je otrovna mesečina izjela jedino volju za trgovanjem. U njihovim poslovima presudno je iskustvo: stečeno znanje udruženo s nasleđenim lukavstvom. Ako mu pođe za pameću da ga na planiranu pogodbu navede, zdrav interes za sticanjem obnoviće se sam po sebi. Počinje oprezno opisivanjem još neustaljenih turskih vremena kao teških i neizvesnih. Dobar deo pameti im već i onako budzašto ide. Tek da se održe, da prežive. Sav ostatak se na bogaćenje mora trošiti jer, u krajnjoj liniji, od njega i preživljavanje zavisi. Lični proh-tevi na granici luksuza, težnja, recimo, da se postane konj, ma koliko se njome hteo ceo rod Nj ago uzdići do savršenije forme života, neumesni su u haotičnom veku, u kome je sumnjivo može li se i ova niža, ljudska forma još dugo održati.

Stari Simeon se saglašava što se tiče opisa prirode vremena i osmanske vladavine, ali za razliku od sina, koga naziva zanesenjakom, krsteći u međuvremenu sebe pragmatikom, baš u balkanskom papazjaničnom stanju vidi najurgentniji razlog da se sa pretvaranjem u konje pohita. Po njemu je danas, čak i po Ištrikli ograničenog, sasušenog izvitoperenog ljudskog razbora, unosnije biti beslovesno živinče nego i najmudriji čovek. Bolje Arion nego Solon.

»Danas se svako preko noći može načiniti robom«, kaže. »Čak i tvoj slavni Aristotelo.«

»To može da se uradi i s vašim slavnim konjem«, odgovara sin nestrpljivo.

»Očas se može uzjahati ili u kola upregnuti.«

Otac odbacuje prigovor kao pristrastan?

»Čovek je uvek nečemu rob, i to najčešće zna. Uvek se nađe nešto da ga zajaše. Ako nikoga ne nosi, nosi sebe. Konj, međutim, i kad robuje nikad za to ne zna. U svakom slučaju, ne dešava mu se da, u odsustvu tereta, uzjahuje sebe. A među nama, sudeći po mojim skromnim konjskim iskustvima, ozbiljna verovatnoća postoji da mu s vremena na vreme jahanje čak i godi. Pokaži mi čoveka koji bi se time mogao pohvaliti? Jesu li to Firma Darda, Kurta, Sina, Dumba, ili mi?«

Prepadnut da razgovor ne zađe među odvratne pojedinosti konjskih običaja i navika, u kojima je otac pod suncem sistemaitizovao što bi pod mesecom doživeo. Tebanac do razlomka raspreda o rđavom stanju Firme.

»Ne bućkaj nas sa Gazde! Sirotinja smo, - fukarades! O svakoj pari kao o omči visimo.«

»A ne bismo morali.«

»Ne. Naravno«, kaže sin osorno. »Kad bismo svi postali konji, bilo bi nam svejedno.«

»Konjima, naime, treba tako malo.«

»Slušajte, otac, ja ne sporim da ste vi u dubljem smislu u pravu. Zaista je sve bolje nego biti čovek .. .«

»Budimo onda obojica konji i đipajmo noćas zajedno!« predlaže otac bodro.

»Pripoveda se, uostalom, da smo u Zlatno doba bili polukonji, što znači da su još naši kentaurski preci poznavali tajnu srećnog života.«

»Zri se, pateras.

»Hadje onda da se za noćašnje dipanje dogovorimo.«

»Ali, oni su v e ć bili bar delimično konji, pateras,i da im se nije desio onaj bankrot s Heraklom, imali su dobre šanse da jednog dana to i sasvim postanu. Da bi današnji Simeon, sav čovek, romejski građanin, trgovac odozgo, potpun konj postao, potrebne su, kao što ste iskusili, znatne duševne i fizičke predradnje…«

»Jaka volja i zdrave noge, to je sve.«

»Predradnje, kažem, kojima se čovek sav mora posvetiti, kao što ste, uostalom, činili, zanemarujući obaveze prema Firmi. A kako se savestan čovek tome može posvetiti ako se neprestano mora brinuti za artos ipsiovsios, hleb naš nasušni?«

»Ne mora«, poriče otac. »Nasušna trava je svačija.«

»To je istina, ali je vi pasete samo noću. Danju zahtevate da vam se kuvaju topla jela i grdite kad vam se kaže da to košta!«

Simeon Carigrađanin je postiđen. »Ine to efalma mu«, kaže. »To je moj greh. To je zbog toga što nisam konj. A možda baš zato i nisam. Što jedem tu odvratnu ljudsku hranu.Možda bi trebalo i danju da pasem.«

»To bi nam, istina, dobrodošlo, jer bi smanjilo izdatke za ishranu, ali našu nevolju ne bi rešilo. Imam u vidu nešto bolje.«

»Šta?«

»Simvivazmo. Pogodbu.« »Ti prosferis? Šta’nudiš?«

»Da svi postanemo konji.«

»Poson zitas? Šta za to išteš?«

»Pobogu, otac, ovo je porodični dogovor, nije trgovina! Zar na svetu baš sve mora biti trampa?«

»Još nisam konj. Znam gde živim i s kim razgovaram.«

»U redu. Ima uslov, ali mali… Da najpre na zlatne noge stanemo. Da se obogatimo. Kad bogati postanemo, radičemo šta hoćemo, biti šta hoćemo. Čak i magarci, ako nam se sviđa. Niko nam ništa neće moći. Ti lete ja afto? Šta velite?«

Carigrađanin razmišlja. Kad god je u tom odvratnom ljudskom stanju, konjski začetak u njemu se buni, pokreće mu uši, ježi kožu, kruti sede dlake u kosi. Osećajuoi da je na dobrom putu, povoljan vetar razuma Tebanac potpomaže veslom novog argumenta:

»Kao ugledan konj, kirie, imali biste izvesne prednosti u svakom čoporu. Možda i položaj čelingasa!«

»Moi pisinos bih imao«, gunđa starac.

»A što da ne? Valjda i među životinjama postoji neki jebeni red.. Ne dešava se baš sve zverski!«

»Ti to ne razumeš«, kaže starac prezrivo. »Takve se ljudske izmišljotine kao RED, OBIČAJ, NAČELO, SVRHA, RAČUN kod njih ne računaju.«

»Šta se, da ga jebem, računa?«

»Ništa. To je i najlepše u svemu. Ne računa se, niti se i o čemu vodi računa. Jednostavno - živi se.«

»Đipa i prdi?«

»To tako izgleda ljudima. Budalama kao što si ti. Naum ti je, ipak dobar. Dobar zato što i v a s obavezuje.«

Tebanac, zatečen očevim pristankom, žuri da dogovor perfektuira:

»Onda da se rukujemo, i, ako želite, glavne zaključke sporazuma na hartiju bacimo, pa od sutra da se manemo mesečarenja i stanemo za tezgu.« Carigrađanin, oime, ne prihvata pruženu ruku. Sumnjivo striženje ušima se pojačava, glas mu postaje frktav i nerazgovetan:

»Na prvi pogled, pogodba zadovoljava obe strane. Pri boljem zagledanju, međutim, meni ne donosi ništa.«

»Kako ne donosi? Postadete konj a da vas u tome niko ne ometa. I još će vam se cela Firma Njago pridružiti.«

»Tek pošto se obogati?«

»Dabome.«

»A dotle bi trebalo da rintam od zore do mraka? I to ko zna koliko godina. Znaš Li bar približ¬no koliko?«

»Drakul zna! Radićemo dok se ne obogatimo.«

»Koliko godina, ne znaš. Znaš li onda do koje sume? Na kojoj cifri će se smatrati da smo se dovoljno obogatili da bismo bezbeđno i bez earšijskih smetnji mogli početi sa okonjosavanjem?«

»Ni to se unapred ne može predvideti. Zavisi od merila u to vreme, naših prohleva, osećanja da nam je dosta…«

Penasti rubovi odlazećeg oblaka propuštaju mesečinu, vilice starčeve se izdužuju, otkrivajući iznad žvalave usne dva dominasta očnjaka. Ispod čupe-raka oincarskih veđa sijaju rumeno suzne lspupče-ne konjske oči:

»Znaš šta, agapile mu ije, dragi sine«, rzajući zaključuje, »da bi se neko obogatio do sume koja bi tebe zadovoljila, treba mu više vremena i napora nego da postane konj. A s radom što ga za mene predviđaš, u mojim godinama, nemam ja nikakvih izgleda da, ni s vama ni bez vas, oko svetog pojila zaigram. Ja, prema tome, nemam razloga da sebi vezujem ruke niti da čekam. Ali, da ne laješ unaokolo kako sam te odbio, kako mi do Firme nije stalo, predlažem ti nešto zdravije. Hajde najpre da’ svi kompanjonski zapnemo i u konje se preturimo, pa kad vidimo kakvog smisla ima u njihovom čoporu biti bogat, slavan, pametan, ako ga ima ikakvog, tek onda da se na mlaćenje para i ostale trice bacimo!«

»Tako, pateras?« reži Tebanac, žaleći odjednom i on što ma i za magnovenje nije životinja bez Poseda, Porodice, Prošlosti, pa da razlike u mišljenju s gospodinom ocem reši na prirodno zverski način koji bi jednom konju, čelniku čopora, najbolje pasovao.

»Tako«, frkće Carigrađanin, »Simeoni, uostalom, nikad ništa nisu preduzimali uzalud.«

»Razmisli, ma ton Teon, još jedared, pateras! Ako ne radi sebe, radi mene, svoga jedinca, dece, Firme, familije, naše budućnosti! . .. Dakle, je l’ to vaša poslednja reč?«

Carigrađanin odmahuje glavom, rže odričući pod zobnicom.

»Koja vam je poslednja reč, gospodine?« Umesto odgovora, starac se blago iskreće na stranu, diže desnu nogu i po tavanu pušta snažan, radostan vetar života.